Ena iz Hrvatske hranila je beskućnika iz restorana, a kada je dobila otkaz, on joj se odužio popunivši papire za posao u Nemačkoj i promenio joj život
Ena je imala dvadeset i osam godina kada je počela da radi kao kuvarica u malom restoranu u primorskom gradu u Hrvatskoj. Restoran nije bio luksuzan, ali je bio prijatan, sa mirisom domaće kuhinje i starim drvenim stolovima koji su godinama nosili tragove razgovora, smeha, pa i suza gostiju. Ena je volela svoj posao – od ranog jutra bi se uvlačila u miris pržene kafe i svežih peciva, dok bi kroz otvorene prozore dopirao miris mora.
Svaki dan, oko podneva, pred restoranom bi se pojavljivao čovek srednjih godina, umoran i raščupan, u iznošenoj jakni čak i tokom toplih dana. U rukama bi nosio poderanu torbu, a pogled mu je uvek bio spušten, kao da se izvinjava što uopšte postoji. Ena je ubrzo shvatila da je on beskućnik. Nekoliko puta ga je videla kako nakon što gosti odu, zaviruje u kontejnere iza restorana, tražeći ostatke hrane.
Prvog puta kada mu je prišla, on se trgao, kao da je očekivao da ga otera. Umesto toga, pružila mu je plastičnu kutiju sa pola porcije gulaša i kriškom hleba. Nije mnogo pričao, samo je tiho rekao:
– Hvala… Hvala vam, gospođice.
Od tog dana, kad god bi ostalo hrane, Ena bi mu je diskretno pakovala i davala. Nije to bila milostinja u njenim očima – bila je to ljudskost. Nije ga pitala kako se zove, niti zašto je završio na ulici; poštovala je njegovu privatnost. A on je, zauzvrat, uvek zahvalno klimao glavom, ponekad dodajući stidljiv osmeh.
Meseci su prolazili, a njihova mala rutina postala je navika. Ena bi radila svoj posao, on bi došao, uzeo hranu, i oboje bi nastavili svojim putem.
Dobija otkaz
Jednog jutra, sve se promenilo. Vlasnik restorana, nervozan i nezadovoljan prometom, objavio je da mora smanjiti broj zaposlenih. Ena, koja je bila poslednja primljena, prva je dobila otkaz. U trenutku joj se srušio svet. Plaćala je stan, imala je račune i troškove, a na obali je posla u sezoni bilo sve manje.
On je i dalje dolazio, pa mu je njegova koleginica rekla: “Nemoj više da dolaziš, Ena je dobila otkaz, nema više para ni da plati stan u Ribničkoj ulici, možda ti se pridruži da kopate po đubretu”.
Za njego to nije bilo uvredljivo, zapamtio je ime ulice i odlučio da je potraži. Prepoznao je njenu kuću po stvarima koje su bile na štriku i ostavio poruku u sanduče.
“Pozdrav Ena, kad vidiš ovu poruku pozovi me…” Ostavio je broj telefona.
Neočekivana ruka pomoći
Ena je pozvala nepoznat broj, mislila je da je neko od kolega ostavio broj, pozvala je i nije mogla da se seti s kim razgovara. A onda se predstavio on. Rekao je: “Do sad si ti mene hranila, sada ja želim tebi da pomognem.”
– Dobila sam otkaz. Ne znam šta ću sada… Imam još nekoliko sati da se prijavim za posao u Nemačkoj, nude dobre plate, ali traba da popunim papire, neću stići…
Čovek je seo pored nje, spuštajući svoju iznošenu torbu na zemlju. Nakon kratke tišine, tiho je rekao:
– Znate… ja znam nemački. Radio sam godinama u Nemačkoj, dok nisam izgubio sve. Ako želite, mogu vam pomoći da popunite papire.
Ena ga je zbunjeno pogledala. Nije znala da on uopšte govori nemački, niti da je ikada radio u inostranstvu. On se blago nasmejao, kao da pogađa njene misli:
– Nemačka ambasada traži tačne formulacije. Ne sme biti grešaka. Ako hoćete, sutra donesite dokumente, ja ću vam pomoći.
Sutradan su se našli u gradskoj biblioteci. Ena je ponela sve papire koje je preuzela sa sajta ambasade, ali joj je većina delovala komplikovano. On ih je pažljivo pregledao, ispravljao greške i popunjavao rubrike, kao da to radi ceo život. Rukopis mu je bio uredan, a rečenice jasne i pravilne.
Životna priča beskućnika?
Dok su radili, ispričao joj je deo svoje priče – kako je pre dvadesetak godina radio kao konobar u Minhenu, kako je imao porodicu i stan, ali da ga je niz loših odluka i nesrećnih okolnosti doveo na ulicu.
– Ljudi misle da beskućnici nikada nisu imali život. Istina je da većina nas ima priče… samo što su one retko lepe. – rekao je mirno, bez samosažaljenja.
Ena ga je slušala sa poštovanjem. Shvatila je da nikada ranije nije pitala za njegov život, a sada joj je bilo jasno da je on mnogo više od slike koju bi neko površno mogao da stekne.
Dva dana kasnije, papiri su bili spremni i poslati. Ena je zahvaljujući njemu uspela da preda urednu prijavu za posao kuvarice u jednom nemačkom hotelu. Nekoliko nedelja kasnije, stigao joj je poziv na razgovor putem video poziva. Kada je dobila potvrdu da je primljena, prva osoba kojoj je poželela da javi bila je – on.
Pronašla ga je na istom mestu, na klupi pored luke. Kada mu je ispričala vest, on se široko nasmejao, iskreno srećan zbog nje.
– Rekao sam vam, dobro se vraća dobrim. Vi ste meni davali hranu kad sam mislio da me niko ne vidi. Sada sam ja imao priliku da se odužim.
Ena je shvatila da to nije samo zahvalnost – to je bio dokaz da ljudskost ne poznaje granice. On joj je vratio veru u ljude, pokazao joj da dobro delo nikada ne ostaje izgubljeno, već se nekako vrati, ponekad onda kada nam je najpotrebnije.
Kada je krenula za Nemačku, ostavila mu je paket sa toplom jaknom, obućom i pismom u kojem mu je napisala:
„Ti si moj podsetnik da uvek treba pomagati. Nadam se da ćeš i ti jednog dana dobiti priliku koja će ti promeniti život, kao što si ti promenio moj.“
Njihova priča postala je tiha legenda među lokalnim ljudima. Niko nije znao njegovo puno ime, ali svi su počeli da ga gledaju drugačijim očima. Ena je u Nemačkoj započela novi život, a svake zime slala je paket sa toplom odećom i pismom.
Jer, iako su im putevi otišli u različitim smerovima, oboje su znali – jedan obrok, pružen iz srca, može promeniti ne samo jedan dan, nego i ceo život.
Stil / Net.hr