Selo mu se smejalo što kopa bunar na kamenom brdu gde nema vode. Kad je posle tri meseca udario u stenu, komšija Živko je prvi dotrčao

Bilo je to leto koje se u selu Kamenica pamti kao “godina žedne zemlje”. Tri meseca nije pala ni kap kiše. Bunari su presušili, zemlja je ispucala kao kora starog hleba, a stoka je mukala od žeđi. Cisterne sa vodom su dolazile jednom sedmično, a ljudi su se tukli u redu za svaku kantu. Usred te paklene žeđi, deda Milorad, starac od sedamdeset i kusur leta, uzeo je kramp, lopatu i dletu, i popeo se na vrh Golog brda – najsuvljeg i najkamenitijeg dela sela.

“Šta ćeš gore, Milorade, crni ti?” pitali su ga seljani dok je vukao alat uzbrdo, sav znojav i prašnjav. “Idem da nađem vodu,” odgovorio je kratko, ne zaustavljajući se. Ljudi su se pogledali i zavrteli glavom. Mislili su da je starac prolupao od sunčanice. Pre deset godina su tu bili geolozi iz Beograda, doneli su one svoje mašine, sonde i radare. Rekli su jasno i glasno: “Ovde nema vode ni za lek. Čist kamen, živa stena.”

Ali Milorad nije mario za geologe. On je mario za ono što mu je pokojni deda pričao – da ispod tog “živog kamena” teče žila kucavica koja se ne gasi. Počeo je da kopa. Prvi dani su bili pakao. Sunce je pržilo u potiljak, temperatura je išla preko četrdeset stepeni. Kamen je bio tvrd kao đavo. Svaki udarac krampa je odzvanjao kao zvono, a varnice su prštale na sve strane. Milorad je napredovao milimetar po milimetar.

Njegov prvi komšija, Živko, bio je glavni zabavljač sela. Svako jutro bi izneo stolicu ispred svoje kuće, otvorio pivo i gledao Milorada kako se muči gore na brdu. “Ej, Milorade!” drao bi se Živko da ga svi čuju. “Jesi našao naftu? Ili možda kopaš put za Kinu? Mani se ćorava posla, budalo matora, dobićeš infarkt! Geolozi su rekli svoje!” Milorad bi samo obrisao znoj sa čela, pljunuo u šake i nastavio da udara. Tup. Tup. Tup. To je bio jedini odgovor koji je Živko dobijao.

Prolazile su sedmice. Milorad se prepolovio. Koža mu je pocrnela od sunca, a ruke… ruke su mu bile jedna velika, krvava rana. Žuljevi su pucali, pa zarastali, pa opet pucali. Sinovi su ga molili da prestane. “Tata, molim te, umrećeš gore. Nema vode, vidiš da je stena. Sramota nas je, celo selo nam se smeje,” govorili su mu. Milorad ih je pogledao onim svojim plavim očima koje su gorele nekom čudnom vatrom. “Smejte se vi. Smejte se svi. Ali ja znam šta zemlja kaže. A zemlja nikad ne laže, samo ljudi lažu.”

Prošao je i drugi mesec. Milorad je bio u rupi dubokoj već pet metara. Čist kamen. Ni traga vlazi. Živko je sada već dovodio i goste iz susednog sela da vide “ludog Milorada rudara”. Postao je turistička atrakcija za podsmeh. Kladili su se u kafani kad će starac da odustane ili da umre. “Dajem mu još dva dana pre nego što ga hitna odnese,” smejao se Živko dok je nazdravljao rakijom.

Devedesetog dana, Milorad je bio na ivici snage. Ruke su mu se tresle toliko da jedva je držao čašu vode koju je poneo. Udarao je u dno rupe, ali zvuk je bio tup, beznadežan. Stena, stena i samo stena. Pomislio je da odustane. Pomislio je da je Živko možda u pravu. Podigao je kramp poslednji put, skupio svu preostalu snagu, sav bes, sav inat koji je nosio u sebi, i zario ga u dno jame uz krik koji se čuo do sela. Kramp je udario. Ali nije odskočio. Propao je.

Iz dubine zemlje začuo se zvuk koji je ličio na uzdah džina. Šššššš… A onda je zagrmelo. Kroz pukotinu koju je napravio Miloradov kramp, siknula je voda. Nije to bio tanak mlaz, bila je to sila. Hladna, bistra, planinska voda, zarobljena vekovima pod steneom, sada je našla put u slobodu. Udarila je Milorada pravo u lice, spirajući sa njega svu onu prljavštinu, znoj i krv. Milorad je počeo da se smeje i plače u isto vreme, dok je voda oko njega rasla neverovatnom brzinom.

Jedva se izvukao iz jame, hvatajujući se za konopac, dok mu je voda lizala pete. Kad je izašao na površinu, prizor je bio biblijski. Iz rupe na vrhu “suvog” brda, voda je kuljala kao gejzir, prelivala se preko ivice i formirala potok koji je jurio niz prašnjavu padinu prema žednom selu. U selu je nastao haos. Ljudi su istrčali iz kuća čuvši huk. “Voda! Ljudi, voda teče sa Golog brda!” vikali su, ne verujući svojim očima.

Za deset minuta, celo selo se sjatilo kod Milorada. Nosili su kante, burad, lonce, sve što je moglo da drži vodu. Ali kad su stigli gore, svi su stali. Niko nije smeo da priđe. Gledali su u starca koji je sedeo na kamenu, mokar do kože, i mirno zavijao duvan drhtavim, izranjavanim rukama. Pored njega je kuljala voda, čista kao suza, hladna kao led. Bila je to najneprijatnija tišina u istoriji sela. Oni isti ljudi koji su ga zvali ludakom, sada su stajali pognutih glava, žedni i posramljeni.

Na kraju kolone, vukući se kao prebijen pas, pojavio se Živko. U ruci nije imao pivo, već dve prazne plastične kante. Nije smeo da podigne pogled. Gledao je u svoje cipele. Žeđ ne pita za ponos. Deca su mu plakala kod kuće. Morao je da dođe. Milorad je povukao dim, pogledao u nebo, pa u Živka. “Šta je, komšija?” pitao je Milorad, glasom mirnim i dubokim kao taj bunar. “Jesi došao da vidiš naftu? Ili je ovo možda priviđenje od sunčanice?”

Živko je pocrveneo kao bulka. Stegao je dršku kante toliko jako da su mu zglobovi pobeleli. “Izvini, Milorade,” promucao je. “Pogrešio sam. Svi smo pogrešili. Deca su mi žedna… Ako može… samo malo…” Milorad je ustao. Prišao je rupi. Uzeo je svoju limenu kantu, zahvatio ledenu vodu i prineo je Živku.

“Uzmi, Živko. Sipaj,” rekao je Milorad, dok su ostali seljani gledali u čudu. “Voda je božija. Ja sam je našao, ali je Bog dao svima. Neću ja da ti branim da piješ.” Živko je drhtavim rukama nasuo vodu. Krenuo je da kaže “hvala”, ali ga je Milorad prekinuo podižući onaj svoj krvavi, deformisani dlan pred njegovo lice.

“Samo zapamti jedno, komšija,” rekao je Milorad tiho, da ga samo on čuje. “Ova voda će ti oprati to blato sa cipela. Oprala je i moju krv sa ruku. Ali nema te vode na ovom svetu, Živko, koja može da opere obraz čoveku koji se smeje tuđoj muci i tuđem radu. Nosi to deci, i nek ti je na zdravlje.” Živko je klimnuo glavom, manji od makovog zrna, i otišao niz brdo. Milorad je ostao da sedi na svom kamenu, čuvar izvora i čuvar obraza, dok je selo u tišini punilo kante, pazeći da ne prospe ni kap te svete vode stvorene iz inata.