Poslednja muva zujala je oko prazne tegle s džemom na Lazarovom stolu. To je, uz jednu koricu bajatog hleba, bio sav njegov ručak već treći dan zaredom. Mala obućarska radnja na periferiji grada, u suterenu zgrade koja je mirisala na vlagu, bila je tiha. Previše tiha. Ljudi su kupovali jeftine patike i bacali ih kad se pocepaju; niko više nije popravljao stare cipele. Lazar je brojao sitniš u drvenoj kutiji – falilo mu je tačno pedeset dinara za četvrt vekne hleba.
Odjednom, tišinu je prekinuo zvuk trčanja niz stepenice, a vrata su se naglo otvorila uz tresak.
U radnju je uletela devojka, ne starija od dvadeset pet godina. Bila je mokra od znoja, raščupana, a šminka joj se razmazala od suza. U ruci je držala salonku sa polomljenom štiklom.
“Molim vas… molim vas, pomozite mi!”, jecala je, tresući se kao prut. “Imam razgovor za posao u velikoj firmi za petnaest minuta. Ovo mi je jedina prilika. Ako ne stignem, ne znam šta ću… Majka mi je bolesna, treba nam novac…”
Lazar je pogledao devojku, pa cipelu. Štikla je bila gadno odvaljena. Trebalo je tu lepka, eksera i bar dvadeset minuta posla.
“Sedi, dete,” rekao je polako, ustajući sa svoje tronoške. “Daj da vidim to čudo.”
Devojka je sela, brišući suze. Dok je Lazar strugao stari lepak, primetio je kako ona nervozno stiska praznu torbu. Znao je taj stisak. To je stisak nekoga ko u novčaniku nema ništa osim nade.
“Majstore, ja…”, počela je tiho, spuštajući pogled. “Ja sam student… nemam sad da vam platim. Kartica mi je blokirana. Ali kunem vam se, čim dobijem prvu platu, doneću vam. Samo me nemojte odbiti, molim vas.”
Lazar je zastao. Stomak mu je zakrčao, podsećajući ga na glad. Tih 300 dinara, koliko bi naplatio popravku, značilo bi mu ručak za dva dana. Gledao je svoje žuljevite ruke, pa devojčine suzne oči. Video je u njoj svoju pokojnu ćerku. Video je isti onaj strah od života koji i on oseća svakog jutra.
Uzeo je najbolji lepak koji je čuvao za “specijalne prilike”. Ukucao je dodatna tri eksera da drži “za vek i vjekova”. Glancao je tu cipelu dok nije zasijala kao nova.
“Evo, kćeri,” pružio joj je cipelu uz blag osmeh. “Obuj i trči. Nemoj da zakasniš.”
“A plaćanje?”, pitala je ona, ne verujući.
“Platićeš kad postaneš direktor,” namignuo je Lazar, iako mu se vrtelo u glavi od gladi. “Ajde sad, briši! Srećno!”
Devojka ga je zagrlila snažno, iznenadivši ga, i izletela napolje vičući: “Hvala vam! Nikad vam ovo neću zaboraviti! Zovem se Jelena!”
Lazar je ostao sam. Vratio se na svoju stolicu, popio čašu vode da zavara glad i sklopio oči. “Neka si joj pomogao, Lazare,” šapnuo je sebi u bradu. “Glad se pretrpi, ali duša se ne krpi.”
Prošla je godina dana. Lazar je zaboravio na Jelenu. Borio se sa reumatizmom i dugovima za struju. Tog popodneva, spremao se da zauvek zatvori radnju jer su mu najavili iseljenje zbog neplaćene kirije. Pakovao je svoj stari čekić u kutiju, kada se napolju začula neka gungula.
Svetlost dana u njegovom suterenu iznenada je nestala. Nešto veliko je parkiralo tačno ispred prozora.
Vrata radnje su se otvorila, ali ovaj put nije bilo trčanja. Čuo se zvuk skupih potpetica po betonu. U radnju je prvo ušao miris – onaj oštar, skupi parfem koji miriše na uspeh. Za njim je ušao krupan momak u odelu, vozač Marko, koji je pridržao vrata.
A onda je ušla ona.
Lazar je žmirkao. Nije to više bila ona uplašena devojčica u jeftinom kostimu. Žena koja je stajala pred njim nosila je bež kaput od kašmira, savršenu frizuru i držanje nekoga ko donosi odluke. Ali oči… oči su ostale iste. Bile su pune suza, baš kao onog dana.
“Dobar dan, majstore Lazare,” rekla je Jelena, glasom koji je drhtao od emocija. “Rekli ste da platim kad postanem direktor.”