Porodica ismejala tetku iz Nemačke zbog jeftinih poklona

U kući Emira i Sanele u Zenici vladalo je vanredno stanje. Dolazila je tetka Azra iz Nemačke. Nisu je videli pet godina. Azra je bila Emirova starija sestra koja je otišla trbuhom za kruhom još devedesetih.

Sanela, Emirova žena, već je napravila spisak. “Emire, slušaj,” govorila je dok je postavljala svečani ručak. “Ona tamo radi kao direktorka, čula sam od komšinice. Nema dece, nema muža. Kome će da ostavi ako ne nama? Očekujem bar ‘Milka’ čokolade od kile, one dobre praškove za veš, i bogami, mogla bi deci dati po sto evra, neće propasti.”

Emir je ćutao. Znao je da mu je sestra vredna, ali se potajno nadao da će Sanela biti u pravu. Kuća im je bila pod hipotekom, auto star… dobro bi im došla neka “injekcija” iz Minhena.

Kad je taksi stao pred kućom, Sanela je istrčala prva. Ali, iz taksija nije izašla “gospođa direktorka” u bundi. Izašla je sitna, pogrbljena žena u starom, izbledelom kaputu i cipelama koje su videle bolje dane. Azra.

Lice joj je bilo sivo, izborano, a ruke… ruke su joj bile crvene i ispucale, kao da je ceo život držala šmirglu. Nosila je samo jednu, polupraznu putnu torbu.

Ušli su u kuću. Sanela je jedva čekala trenutak otvaranja torbe. Azra je sela na kauč, umorna od puta. Drhtavim rukama je otvorila rajsferšlus. “Evo, deco… tetka vam je donela…”

Izvadila je jednu kesu onih najjeftinijih tvrdih bombona iz “Aldija”, jedno pakovanje obične kafe i dve male, plastične igračke za decu. To je bilo sve.

Sanela je gledala u te bombone kao da su otrov. U sobi je nastala neprijatna tišina. “To je to?” pitala je Sanela, ne mogavši da sakrije bes. “Pet godina te nema, radiš u Nemačkoj, i doneseš nam… bombone od evro?”

Azra je pognula glavu. “Snajo, nemam… skup je život tamo. Kirija, računi…”

“Ma nemoj mi te priče!” planula je Sanela. “Znamo mi vas gastarbajtere! Štekate pare u slamarice, jedete paštete, a ovamo kukate! Sram te bilo, Azra! Brat ti se muči, a ti si stipsa neviđena! Krije evre k’o zmija noge!”

Emir je gledao u pod. Nije stao u zaštitu sestre. Bilo ga je sramota njenih starih cipela i tih jadnih bombona.

Azra nije rekla ni reč. Samo je ustala, uzela svoju torbu i one bombone koje su ostale na stolu. “Izvini, brate,” rekla je tiho. “Nisam htela da vas razočaram. Idem ja, imam autobus za nazad večeras.”

Otišla je. Nisu je ni ispratili do vrata. Sanela je bacila kafu u kantu. “Neću da pijem ovo đubre. Nek se udavi svojim parama u tom Minhenu!”

Dva meseca kasnije, stigao je telegram. Azra je umrla. Našli su je u stanu, srčani udar.

Emir i Sanela su morali da odu u Minhen da reše papirologiju i stan. Sanela je, uprkos svemu, ponovo bila uzbuđena. “E, sad ćemo da vidimo gde je krila pare,” rekla je u avionu. “Sigurno ima pun dušek evra. Takvi su ti oni najgori.”

Stigli su na adresu. Nije to bila nikakva direktorska zgrada. Bila je to siva, oronula zgrada u lošem delu grada, puna imigranata. Popeli su se na peti sprat, u potkrovlje.

Kad su otvorili vrata Azrinog stana, Emir je osetio kako mu se noge seku.

pink, gifts, boxes, presents, gift boxes, ribbons, packaging, wrapping paper, christmas presents, christmas gifts, birthday presents, birthday gifts, surprise, packages, gifts, gifts, gifts, gifts, gifts, presents, presents

Stan nije bio stan. Bila je to jedna mala soba, takozvana “garsonjera”, pod kosim krovom. Unutra nije bilo persijskih tepiha ni kožnih garnitura. Bio je samo jedan stari dušek na podu, jedan rešo sa dve ringle i jedan metalni ormar. U sobi je bilo hladno. Frižider je bio isključen, vrata otvorena – unutra samo pola tegle džemova i bajat hleb.

Sanela je stajala na sredini te bede, držeći svoju skupu torbu. Nije mogla da veruje. “Gde je… gde su stvari?” pitala je zbunjeno. “Gde je zlato? Gde su pare?”

Emir je prišao malom stolu pored prozora. Na njemu je stajala uramljena slika. Slika njega i Sanele sa decom, ispred njihove kuće u Zenici. Pored slike, stajala je jedna velika fascikla i pismo.

Emir je otvorio fasciklu. Ruke su mu počele da se tresu. Unutra su bile uplatnice. Stotine uplatnice. Svaka je bila naslovljena na “Raiffeisen Banku” u Bosni. Svrha uplate: Rata kredita za kuću – Emir Hadžić.

Emir je prebledeo. Godinama je mislio da je banka bila “dobra” prema njemu, da su mu smanjili kamatu, da su “izgubili” neke rate. Hvalio se u kafani kako je on sposoban da pregovara. A istina je ležala na tom stolu. Azra je plaćala. Plaćala je svaki put kad bi on zakasnio. Plaćala je reprograme. Plaćala je da mu ne oduzmu krov nad glavom.

Ispod uplatnica bilo je pismo.

“Dragi brate,” pisalo je Azrinim sitnim rukopisom. “Izvini što nisam imala više da vam donesem onog dana. Znam da ste ljuti. Sanela je u pravu, jesam stipsa. Štedela sam na grejanju, štedela sam na hrani. Nisam kupila novu jaknu deset godina. Radila sam tri posla, Emire. Čistila sam toalete na železničkoj stanici noću, a danju prala suđe u restoranu. Nisam vam rekla da sam dobila otkaz u onoj firmi pre pet godina. Nisam htela da brinete. Ali kad sam čula da ti prete hipotekom, nisam mogla da dozvolim da mi bratići ostanu na ulici. To je naša očevina. Ovo je sve što je ostalo. Ima još par hiljada evra na računu za osiguranje, to je za školu deci. Nemojte se ljutiti na tetku. Volela bih da sam mogla biti gospođa direktorka, ali za mene je sreća bila samo da znam da vi mirno spavate u toplom. Voli vas Azra.”

Emir je pao na kolena. Onaj prašnjavi pod na kojem je njegova sestra spavala na dušeku sada je bio natopljen njegovim suzama. Jecao je. Urlikao je. Setio se onih bombona. Setio se kako ju je Sanela nazvala “stipsom”. Setio se kako je otišla pognute glave, sa onom polupraznom torbom, nazad u ovaj hladni pakao, samo da bi oni imali kuću.

Sanela je stajala u ćošku, bleda kao krpa. Prvi put u životu nije imala šta da kaže. Njena pohlepa joj je zapela u grlu kao kost.

Vratili su se u Bosnu tiši nego ikad. Emir je zabranio da se u kući ikad više pomene reč “Nemačka”. Ali svakog meseca, kad bi legao u svoj topli krevet, Emir bi pogledao u plafon i video Azru kako riba toalete u hladnom Minhenu, jedući bajat hleb, samo da bi on bio “gazda”. Ta kuća više nije bila dom. Bila je spomenik njegovoj sramoti i njenoj ljubavi.