Prodao je očevinu i ostavio psa da bi živeo u luksuznom stanu sa podnim grejanjem a onda je shvatio da je napravio grešku života

Deda Mitar je celog svog života gazio po šumadijskoj ilovači. Imao je veliko imanje, voćnjak pun šljiva i staru kuću čiji su zidovi pamtili četiri generacije. Ali, Mitar je ostario, žena mu je umrla, a snaga ga je izdavala. Njegovi sinovi, uspešni poslovni ljudi u Beogradu, godinama su ga nagovarali: “Tata, prodaj to blato. Mučiš se. Kupićemo ti stan u onom novom naselju, ‘Beograd na vodi’. Da živiš kao gospodin, da imaš podno grejanje, lift, obezbeđenje. Da se odmoris pod stare dane.”

Mitar se opirao dugo. Nije mogao da zamisli život bez jutarnje kafe na tremu i bez svog vernog senke, vučjaka Sokola. Sokol nije bio samo pas; bio je Mitrov čuvar, sagovornik i jedini prijatelj u dugim zimskim noćima. Ali, zima je bila sve teža, kosti su bolele, i Mitar je na kraju popustio. Prodao je imanje za velike pare. Sinovi su bili presrećni. Kupili su mu stan na dvadesetom spratu kule od stakla i čelika. Sve je bilo savršeno, osim jedne stvari.

“Tata,” rekao je stariji sin oprezno dok su se pakovali. “Znaš, u toj zgradi su stroga pravila. Nema velikih pasa. Sokol ne može s tobom.” Mitar je prebledeo. “Kako ne može? Pa gde ću s njim?” Sinovi su slegli ramenima. “Ostaće kod komšije Radoja. Radoje će ga paziti, slaćemo pare za hranu. Bolje mu je ovde u prirodi nego u betonu.”

Rastanak je bio nešto najteže što je Mitar doživeo od ženine sahrane. Sokol je osetio da gazda odlazi. Nije lajao. Samo je gledao onim svojim pametnim, smeđim očima i tiho cvileo, stavljajući šapu na Mitrovo koleno. Mitar ga je zagrlio, suze su mu kvasile krzno. “Oprosti mi, Sokole. Oprosti mi što sam star i nemoćan,” šaputao je. Kada je auto krenuo, Sokol je trčao za njima sve do glavnog puta, dok nije postao samo tačka u retrovizoru. Mitar je okrenuo glavu i jecao.

Život u luksuznom stanu bio je, kako su sinovi obećali, udoban. Previše udoban. Temperatura je uvek bila 22 stepena. Roletne su se dizale na dugme. Sve je bilo belo, sterilno i tiho. Mitar je sedeo u kožnoj fotelji i gledao kroz ogromno staklo u reku Savu i svetla velegrada. Ali, osećao se kao ptica u zlatnom kavezu. Nije bilo mirisa zemlje. Nije bilo zvuka vetra u krošnjama. Nije bilo toplog krzna pod rukom.

Dani su prolazili u sivilu. Mitar je kopnio. Sinovi su dolazili retko, prezauzeti poslom, uvek žureći, gledajući u telefone. “Tata, je l’ ti treba nešto? Je l’ ti toplo?” pitali bi. “Toplo je,” odgovarao bi Mitar kratko, misleći u sebi: “Toplo telu, ali hladno duši.” Počeo je da priča sam sa sobom, dozivajući Sokola u snu.

Jednog kišnog novembarskog popodneva, tri meseca nakon preseljenja, interfon u stanu je zazvonio. Javio se radnik obezbeđenja iz prizemlja, glas mu je bio nervozan. “Gospodine Mitre, izvinite što smetam, ali imamo… situaciju na ulazu. Neki pas, lutalica, sedi ispred staklenih vrata i ne mrda. Pokušali smo da ga oteramo, ali on reži na pendreke i gleda u vašu sliku na interfonu. Obezbeđenje hoće da zove šintere, ali… liči na onog sa vaše slike na komodi.”

Mitar je ispustio šolju sa čajem. Porcelan se razbio o skupi parket, ali on nije mario. Srce mu je počelo da lupa kao ludo. Nije čekao lift. Krenuo je ka vratima, zaboravivši i štap i papuče, trčeći hodnicima kao mladić.

Lift se spuštao presporo. Mitar je cupkao u mestu, osećajući kako mu krv udara u slepoočnice. Kada su se vrata konačno otvorila u prizemlju, ugledao je prizor koji mu je zaledio dušu. Ispred ogromnih, rotirajućih staklenih vrata, na hladnom betonu, ležalo je klupko prljavog, mokrog krzna. Dva radnika obezbeđenja u crnim uniformama stajala su iznad psa, držeći pendreke, spremni da ga oteraju silom. “Beži odatle! Iš!” vikao je jedan.

“Stoj!” zagrmeo je Mitar glasom koji nije koristio godinama, glasom kojim je nekada komandovao volovima u njivi. Obezbeđenje se trglo. Mitar je gurnuo staklena vrata i izleteo napolje, na vetar i kišu, u papučama. Pas je podigao glavu. Bio je to Sokol. Ali ne onaj Sokol kojeg je ostavio. Ovaj pas je bio kost i koža. Šape su mu bile krvave, oguljene do mesa od hodanja po asfaltu. Prešao je stotinu kilometara, vođen samo mirisom i ljubavlju, da nađe svog čoveka.

“Sokole moj! Junače moj!” vrisnuo je Mitar i pao na kolena na mokar pločnik. Sokol je skupio poslednje atome snage, dopuzao do Mitra i počeo da mu liže ruke i lice, tiho cvileći. Rep mu je radio kao metlica. Mitar je plakao kao dete, grleći prljavi, smrdljivi vrat svog psa, ne mareći što mu skupa kućna haljina postaje blatnjava. Ljudi koji su ulazili u zgradu okretali su glavu sa gađenjem, ali Mitar ih nije video. Video je samo oči svog prijatelja, oči u kojima je pisalo: “Našao sam te. Ne ostavljaj me opet.”

“Gospodine Mitre,” prišao je šef obezbeđenja, nameštajući kravatu. “Razumemo da je ovo vaš… ljubimac, ali pogledajte ga. Prljav je, možda je bolestan. Pravila zgrade su jasna. Životinje, posebno ovakve veličine i u ovakvom stanju, ne mogu u hol. Isprljaće mermer. Morate pozvati nekoga da ga odnese.”

Mitar je polako ustao. Obrisao je suze, ali je ostao ponosan. Pogledao je u blistavi hol, u mermerne podove, u kristalne lustere, u taj “zlatni kavez” u kome je venuo. Zatim je pogledao u Sokola, koji je ležao pored njegovih nogu, drhteći od zime, ali srećan jer je konačno “kući”.

“Isprljaće mermer?” ponovio je Mitar tiho, a onda mu se glas pretvorio u čelik. “Ovaj pas je čistiji od svih vas zajedno! On je prešao planine i gradove zbog ljubavi, a vi brinete o kamenu! E pa, slušaj me dobro, sinko. Ako on ne može unutra, ne idem ni ja.”

Mitar je izvadio mobilni telefon i pozvao sina. “Dođi po mene. Odmah,” rekao je kratko. “I donesi ključeve od auta. Ne, ne vraćam se u stan. Prodaj ga. Pokloni ga. Zapali ga. Ne zanima me. Ja idem tamo gde moj pas može da bude pas, i gde ja mogu da budem čovek.”

Sinovi su pokušavali da ga odgovore, ali Mitar je bio nepokolebljiv. Te noći, Mitar i Sokol su spavali u jeftinom motelu na periferiji, ali Mitar je spavao mirnije nego ikada u luksuznom krevetu. Sokol je hrkao pored njega na tepihu.

Mesec dana kasnije, Mitar je kupio malu vikendicu sa velikim dvorištem, daleko od “Beograda na vodi”, a blizu šume i reke. Nije imala podno grejanje, ni senzore, ali je imala dušu. Danas, ako prođete tuda, videćete starca i starog vučjaka kako sede na tremu. Sokolove šape su zarasle, Mitrovo lice se opet smeje. Shvatili su obojica lekciju – da dom nije tamo gde je luksuz, već tamo gde te neko čeka i maše repom kad te vidi.