Brat iz Nemačke hteo da proda očevu kuću na moru, a onda…

Sahrana starog Jure na malom ostrvskom groblju prošla je dostojanstveno, baš onako kako je on i živeo – tiho i skromno. Ali čim se poslednja šaka zemlje bacila na kovčeg, mir je nestao. Ante, mlađi sin koji je ostao na ostrvu da brine o bolesnom ocu i maslinama, stajao je sa strane u svom izlizanom crnom odelu. Ruke su mu bile grube, ispucale od bure i soli.

S druge strane stajao je Mate, stariji brat koji je pre 15 godina otišao u Frankfurt. Mate je izgledao kao stranac u sopstvenom selu. Skupo italijansko odelo, cipele koje nisu za makadam, i nervozno gledanje na sat. Nije ni suzu pustio za ćaćom. Njemu je ovo bila samo obaveza koju mora da “odradi”.

Čim su stigli u staru, kamenu porodičnu kuću koja je gledala na pučinu, Mate je otvorio flašu viskija koju je doneo i bacio sako na stolicu. “Slušaj, Ante,” počeo je odmah, bez uvijanja. “Nema smisla da se lažemo. Ćaća je umro, Bog da mu dušu prosti, ali život ide dalje. Ova kuća je stara, krov prokišnjava, a ja nemam nameru da dolazim ovde da me grizu komarci.”

Ante je ćutao. Sipao je sebi malo domaće travarice i gledao kroz prozor u maslinjak koji je ćaća posadio pre 50 godina. “I?” pitao je Ante kratko. “I, imam kupca,” rekao je Mate slavodobitno. “Hans, moj poslovni partner. Oduševljen je lokacijom. Prvi red do mora, Ante! Znaš li koliko to vredi? Daje milion eura. Keš. Pola meni, pola tebi. Možeš da kupiš stan u Splitu, da živiš ko gospodin, a ne da se mučiš s ovim kamenjem.”

Ante je polako spustio čašu. “Ovo nije kamenje, Mate. Ovo je didovina. Ovde smo se rodili. Ovde je mater umrla. Ovu kuću je dida Šime zidao svojim rukama. To se ne prodaje.” Mate je pocrveneo. Žila na vratu mu je iskočila. “Ne budi seljak, Ante! Romantika se ne maže na kruh! Ti si propalica, ribar, nemaš ni za cigare. Ja ti nudim životnu priliku! Sutra Hans dolazi sa advokatom da potpišemo. Ja sam stariji sin, imam pravo na pola, i kunem ti se, prodaću svoj deo makar ga dao ciganima, ako ti nećeš Hansu!”

Ante ga je pogledao onim svojim mirnim, morskim očima. “Nećeš prodati ništa, Mate.” “A ko će da mi zabrani? Ti?” nasmejao se Mate podrugljivo. “Ti si niko i ništa. Ćaća nije ostavio testament, zakon je jasan. Pola je moje!”

Sutradan je stigao Hans, debeli Nemac sa osmehom od uva do uva, i advokat iz Zagreba. Mate je već trljao ruke, videći sebe u novom Porsche-u. Seli su za masivni drveni sto u konobi. “Potpiši ovde, Ante, i završavamo,” rekao je Mate, gurnuvši papire pred brata. “Nemoj da praviš scene pred ljudima.”

Ante nije uzeo olovku. Ustao je polako, otišao do starog, crvotočnog kredenca u uglu sobe, gde je ćaća držao rakiju i račune. Otvorio je fioku i izvadio jednu staru, požutelu kovertu. Vratio se za sto i bacio kovertu pred Matu. “Nećemo mi ništa potpisivati, brate,” rekao je Ante tiho. “Ali ti ćeš ovo pročitati. Naglas.”

Mate je gledao u kovertu s prezirom. “Šta je ovo? Neka tvoja pesmica? Neki recept za brudet?” Hans, Nemac, gledao je zbunjeno, osećajući da se atmosfera promenila. Advokat je skinuo naočare. “Čitaj, Mate,” ponovio je Ante, glasom hladnim kao bura. “Ili da ja čitam?”

Mate je nervozno otvorio kovertu. Izvukao je papir. Bio je to zvanični dokument, overen pečatom suda u Splitu, star tačno 15 godina. Mastilo je malo izbledelo, ali potpis na dnu je bio jasan i čitak – Mateov potpis.

Mate je prebledeo. Ruke su počele da mu se tresu toliko da je papir šuštao u tišini konobe. “Ovo… ovo nije…” promucao je. “Nije šta?” prekinuo ga je Ante. “Nije istina? Piše lepo: ‘Ja, Mate Perić, primam iznos od 50.000 nemačkih maraka na ime prevremene isplate mog dela nasledstva, radi pokrivanja kockarskih dugova u Frankfurtu, i ovim se trajno i neopozivo odričem svakog prava na kuću, zemlju i imovinu oca Jure Perića.’“

Hans je razumeo reč “Frankfurt” i “kocka”. Pogledao je Matu oštro. “Mate? Was ist das?” Mate je ćutao. Znoj mu je curio niz slepoočnice. Ante je nastavio, mirno, kao da priča o vremenu. “Sećaš se te noći, Mate? Došao si plačući. Rekao si da će te ubiti mafija ako ne vratiš pare do jutra. Ćaća je prodao onu najbolju njivu u zaleđu, prodao je majčin nakit, ispraznio svu ušteđevinu koju je čuvao za crne dane. Spasio ti je život. A ti si potpisao ovo i pobegao nazad u Nemačku. Nisi se javio ni kad je mater umrla. A sad si došao da uzmeš i krov nad glavom?”

Mate je bacio papir na sto. “To je bilo davno! To ne važi! Ja sam se promenio!” “Papir važi,” javio se advokat tiho, gledajući dokument. “Ovo je pravno valjano. Overeno je. Mate, ti ovde nemaš ništa. Ova kuća je 1/1 Antina.”

Mate je skočio, oborio stolicu. “Ti si ovo čuvao! Namerno si čekao ovaj trenutak da me poniziš pred partnerom!” “Nisam ja čekao ništa,” rekao je Ante, ustajući. Bio je za glavu viši od brata, preplanuo i jak od rada. “Ja sam ćutao 15 godina. Ćaća me je zakleo na samrti: ‘Ne sramoti brata, Ante, krv nije voda.’ I nisam nikom rekao. Ni selu, ni tvojoj ženi. Svi misle da si uspešan biznismen, a ne kockar koji je oteo od roditelja. Ali kad si hteo da prodaš didovinu… e, tu si prešao granicu.”

Okrenuo se ka Nemcu. “Herr Hans, this house is not for sale. Not for a million, not for ten million. Goodbye.” Nemac je ustao, zakopčao sako, pogledao Matu s prezirom i izašao bez reči.

Mate je ostao sam sa bratom. Sav onaj glamur, skupo odelo i bahatost, sve je nestalo. Stajao je pognut, kao dečak koji je razbio prozor. “Ante…” “Idi, Mate,” rekao je Ante, vraćajući papir u kovertu. “Idi u tu svoju Nemačku. Imaš gde da spavaš, imaš šta da jedeš. Ovde si uvek dobrodošao kao gost, kao brat. Ali kao gazda? Nikad više.”

Mate je izašao iz kuće pognute glave. Seo je u svoj iznajmljeni auto i otišao, ne pogledavši nazad. Ante je ostao na terasi. Sunce je zalazilo, bojeći more u crveno. Uzeo je gutljaj one ćaćine travarice, naslonio se na topli kamen kuće i slušao cvrčke. Nije imao milion eura. Imao je žuljeve na rukama i staru kuću. Ali imao je mir. I imao je obraz čist kao Jadran pred njim.