Dečak kojem je žena dala čašu mleka postao doktor

Emir je bio mršav dečak, uvek pomalo prevelike odeće koju je nasleđivao od komšija. Živeo je u siromašnom naselju na periferiji Zenice. Da bi platio školovanje i pomogao bolesnoj majci, išao je od vrata do vrata i prodavao sitnice – hemijske olovke, kalendare, čestitke koje je sam pravio.

Jednog hladnog novembarskog popodneva, Emir je bio na ivici snage. U džepu nije imao ni dinara, a stomak mu je zavijao od gladi. Nije jeo ništa od juče. Odlučio je da na sledećim vratima ne ponudi robu, već da zamoli za koru hleba. Bilo ga je sramota, ali glad je bila jača od ponosa.

Prišao je maloj, urednoj kući sa drvenom ogradom. Pokucao je. Vrata je otvorila mlada žena blagog lica, Zumra. Kada ju je video, Emir je izgubio hrabrost. Nije mogao da prevali preko usta “gladan sam”. Njegov ponos se pobunio.

“Izvinite, gospođo…”, promucao je tiho. “Mogu li… mogu li dobiti čašu vode? Žedan sam.”

Zumra ga je pogledala. Videla je njegove iscepane patike, njegove tanke ruke i bledo lice. Znala je ona dobro kako izgleda glad, a ne žeđ. “Sačekaj malo, dušo,” rekla je toplo i nestala u kući.

Vratila se nakon minut, ali ne sa vodom. U rukama je nosila veliku šolju toplog mleka i tanjir sa dva velika komada domaće pite od jabuka.

Emir je raširio oči. Mleko je mirisalo na sigurnost, na dom. “Uzmi,” rekla je Zumra. “Izgledaš kao da ti treba snage.”

Dečak je polako uzeo šolju, a onda je popio mleko u jednom dahu. Jeo je pitu polako, želeći da taj ukus traje zauvek. Kada je završio, osetio je kako mu se život vraća u telo.

“Koliko sam vam dužan?” pitao je, hvatajući se za prazan džep, spreman da joj da onih par kalendara što su mu ostali.

Zumra se nasmejala i pomazila ga po kosi. “Ništa, sine. Mene je majka učila da se dobrota ne naplaćuje. Idi s mirom i uči školu.”

Emir joj je zahvalio drhtavim glasom i otišao niz ulicu. Tog dana, nije samo napunio stomak. Napunio je srce verom da na ovom svetu ima dobrih ljudi.

Godine su prolazile. Emir je završio školu, pa fakultet. Otišao je u svet, postao stručnjak. A Zumra je ostarila. Život je nije mazio. Pre mesec dana, Zumri je pozlilo. Lokalni lekari su vrteli glavom. Bila je to retka i teška bolest srca koju u njihovom gradu nisu mogli da leče. Hitno su je prebacili u veliki klinički centar u glavnom gradu, kod čuvenog specijaliste.

Kada je doktor Emir čuo ime pacijentkinje i video odakle dolazi, nešto ga je preseklo u stomaku. Ostavio je vizitu i otrčao do njene sobe.

Ušao je u sobu broj 405 tiho, pokušavajući da smiri srce koje je udaralo kao ludo. Na krevetu je ležala starica, bleda, iscrpljena, priključena na aparate. Iako je lice bilo izborano, a kosa seda, oči su bile iste. One tople, blage oči koje su ga gledale onog dana kada je bio samo gladni dečak na njenom pragu.

Zumra ga nije prepoznala. Za nju je on bio samo ugledni doktor Emir, čovek u belom mantilu u čijim rukama leži njen život. Bila je uplašena.

“Doktore,” šapnula je. “Hoću li preživeti? Moji nemaju novca za ovo… Ja sam samo penzionerka.”

Emir ju je uhvatio za ruku, istom onom toplinom kojom je ona njemu pružila čašu mleka pre dvadeset godina. “Ne brinite za novac, neno,” rekao je mirno. “Vi se samo odmorite. Sve će biti u redu.”

Operacija je trajala šest sati. Bila je teška i komplikovana. Emir je radio kao nikada u životu. Njegove ruke su bile vođene nečim jačim od medicinskog znanja – bile su vođene zahvalnošću. Nije dozvolio da se umori, nije dozvolio grešku. Morao je da joj vrati snagu koju je ona njemu dala.

Kada se sve završilo, i kada je bilo sigurno da će Zumra preživeti, Emir je otišao u svoju kancelariju. Nije otišao kući da spava. Sedeo je i gledao u njen medicinski karton, a zatim je uzeo olovku.

Dani su prolazili, Zumra se oporavljala neverovatnom brzinom. Došao je dan za otpust. Iako srećna što ide kući, Zumru je mučila jedna briga koja joj nije dala mira – račun. Znala je da je boravak u takvoj klinici i operacija kod takvog stručnjaka košta pravo bogatstvo. Pitala se da li će morati da proda kuću, onu istu malu kuću sa drvenom ogradom.

Sestra je ušla u sobu i spustila kovertu na njen krevet. “Ovo je račun, gospođo Zumra,” rekla je i izašla.

Zumra je gledala u kovertu kao u smrtnu presudu. Ruke su joj drhtale dok je cepala papir. Plašila se da pogleda cifru. Polako je izvukla papir i pogledala dno stranice, tamo gde treba da piše iznos.

Ali tamo nije bilo cifre. Tamo je, rukom doktora Emira, bilo napisano:

“Plaćeno u potpunosti – pre 20 godina, jednom čašom toplog mleka.” Potpis: Onaj gladni dečak.

Zumra je ispustila papir. Suze su potekle niz njeno lice, kvašeći bolničku posteljinu. U tom trenutku, vrata su se otvorila i dr Emir je ušao, ovaj put ne kao doktor, već kao čovek.

“Sećate li me se?” upitao je sa osmehom, očiju punih suza.

Zumra je raširila ruke. “Sine moj…”, jecala je dok ju je on grlio. “Mali moj dečak…”

Tog dana, cela bolnica je plakala. Zumra se vratila u svoju malu kuću, ali više nikada nije bila sama. A Emir? On je nastavio da leči ljude, ali je svima pričao istu lekciju – da nijedno dobro delo, ma koliko malo bilo, nikada nije uzaludno. Ono se uvek vrati, baš onda kad nam je najpotrebnije.