Očuh prodao auto da joj plati svadbu, a ona pozvala biološkog oca

Jelena je imala samo dve godine kada je njen biološki otac, Darko, spakovao kofere i otišao u Švajcarsku. Rekao je da ide “trbuhom za kruhom” i da će se javiti čim se snađe. Nije se javio nikad. Nije poslao ni čokoladu za rođendan, ni pismo, ni dinar. Jelena i njena majka ostale su same u malom iznajmljenom stanu, boreći se da prežive od prvog do prvog.

A onda je u njihov život ušao Milan. Milan nije bio bogat. Vozio je kamion u lokalnoj firmi, imao je ruke pune žuljeva i srce veliko kao kuća. Prihvatio je Jelenu kao da je njegova krv. Sećala se kako je Milan radio treću smenu da bi joj platio ekskurziju u osmom razredu, da se ne bi razlikovala od druge dece. Sećala se kako je sedeo s njom do tri ujutru i učio matematiku, iako je sam jedva završio srednju školu. On je bio taj koji joj je brisao suze kad je prvi momak ostavio, i on je bio taj koji je stajao u prvom redu kad je diplomirala, ponosniji nego bilo ko u sali.

Kada je Jelena odlučila da se uda, Milan je uradio nešto što je malo ko znao. Nisu imali novca za veliku, bajkovitu svadbu o kojoj je Jelena sanjala. Milan je bez reči prodao svoj voljeni automobil, starog “Mercedesa” kojeg je glancao svake nedelje i za kojeg je bio emotivno vezan. “Neka, ćero,” rekao je kad je Jelena saznala i počela da plače. “Meni su noge još zdrave, mogu i peške. Važno je da ti budeš princeza.”

Došao je dan venčanja. Sala je bila prelepa, cveće na sve strane, muzika je svirala. Milan je stajao u svom starom, ali čistom odelu, nameštajući kravatu, spreman da odvede Jelenu do oltara (matičara). Ruke su mu se tresle od uzbuđenja. Ovo je bio trenutak za koji je živeo.

Međutim, pet minuta pre početka ceremonije, ispred restorana se zaustavila luksuzna limuzina stranih tablica. Iz nje je izašao čovek u skupocenom italijanskom odelu, sa zlatnim satom na ruci. Bio je to Darko. Biološki otac. Ušao je u salu kao da je vlasnik svega. Gosti su zanemeli. Darko je prišao direktno Milanu i Jeleni. Nije ni pogledao Milana.

“Ćerko moja,” rekao je Darko glasno, šireći ruke. “Izvini što kasnim. Tata je došao. I naravno, tata će te odvesti do oltara. To je moje pravo. Ja sam ti otac. Krv nije voda.”

U sali je nastao muk. Milan je pogledao u Darka, pa u Jelenu. Video je sjaj i bogatstvo biološkog oca. Osetio se malim, nedostojnim. Pogledao je svoje grube ruke, svoje jeftino odelo. “U pravu je čovek,” šapnuo je Milan, spuštajući pogled. “On ti je otac, Jelena. Red je.” Milan se polako povukao korak unazad, ustupajući mesto čoveku koji nije bio tu 20 godina. Oči su mu bile pune suza, ali nije hteo da pravi scenu i upropasti Jeleni dan. Hteo je da ona bude srećna, makar on bio povređen.

Darko se nasmejao pobednički i pružio ruku Jeleni. “Hajde, princezo. Svi čekaju.”

Jelena je gledala tu ruku sa zlatnim satom. Onda je pogledala Milana, koji je stajao po strani, pognute glave, pokušavajući da sakrije drhtanje brade. Muzika je krenula. Svi su očekivali da Jelena uhvati Darka pod ruku. Ali Jelena je uradila nešto drugo. Dala je znak muzici da stane.

Jelena je prišla mikrofonu koji je stajao ispred matičara. U sali je zavladala takva tišina da se mogla čuti muva. Svi su gledali u nju – prelepu mladu u belom, koja stoji između dva muškarca. Jednog u skupom odelu koji se smeškao, i drugog u izlizanom sakou koji je gledao u vrhove svojih cipela, spreman da nestane.

“Kažeš da je krv nije voda?” počela je Jelena, gledajući pravo u Darka. Glas joj je drhtao, ali ne od straha, već od nakupljenih emocija. “Kažeš da je tvoje pravo da me vodiš jer si mi otac? Gde je bilo to pravo kad sam imala 40 stepeni temperaturu, a mama nije imala pare za taksi do hitne? Gde je bilo to pravo kad su mi druga deca smejala jer nosim patike od starijeg brata iz komšiluka? Gde si bio 7.300 dana mog života?”

Darkov osmeh je nestao. Počeo je nelagodno da popravlja manžetne. “Jelena, to je prošlost… Ja sam sada tu. Imam novac, mogu da ti kupim šta hoćeš…”

“Novac?” prekinula ga je Jelena. Okrenula se ka Milanu, koji je već brisao oči maramicom. “Vidiš ovog čoveka ovde? On nije imao novac. On je imao žuljeve. On je vozio kamion 12 sati dnevno da bi meni kupio matursku haljinu. On je prodao svoj jedini auto, svoju ljubav, da bih ja danas imala ovu salu i ovu muziku. On me nije napravio, ali me je stvorio. On me je naučio da hodam, da pišem, da budem čovek.”

Jelena je prišla Milanu. Uhvatila ga je za obe ruke, one grube, radničke ruke. “Ti si se sklonio jer misliš da nisi vredan? Ti si, tata, jedini vredan. Ti si moj otac. Bio si tu kad je bilo teško, bićeš tu i kad je lepo.”

Okrenula se ponovo ka Darku, koji je sada bio crven u licu. “Gospodine, vi ste samo biološki donator. Možete da ostanete kao gost, ako želite da vidite kako izgleda porodica koju ste napustili. Ali do oltara me vodi moj tata.”

Jelena je čvrsto uhvatila Milana pod ruku. Milan je zajecao glasno, ne mogavši više da izdrži. Naslonio je glavu na njeno rame, tresući se od plača. Gosti su skočili na noge. Nije bilo muzike, ali prolomio se gromoglasan aplauz. Ljudi su plakali, tapšali, zviždali. Čak je i matičar brisao naočare.

Darko je stajao trenutak, sam nasred podijuma, dok su svi gledali u Milana i Jelenu. Shvatio je da njegov novac ovde ne vredi ništa. Okrenuo se, pognute glave, i izašao iz sale pre nego što je ceremonija i počela. Njegov skupi auto je otišao u tišini.

Milan je ispravio leđa. Ponos koji je osećao u tom trenutku bio je veći od bilo kog bogatstva. Vodio je svoju ćerku ka oltaru, korak po korak, dok su im svi aplaudirali. Tog dana, Jelena nije dobila samo muža. Potvrdila je da oca ne čini DNK, već srce koje kuca za tebe.