Brat milioner je došao da se podsmeva sestri u kući od blata

“Bože me sačuvaj, Ružo! Pa ti još uvek živiš u ovoj… ovoj rupi? Zar te nije sramota da me dočekaš u blatu?” Milan je izašao iz svog crnog, glanc novog Mercedesa, pazeći da ne isprlja lakovane cipele o prašnjavi seoski put. Nije bio u rodnom selu trideset godina. Otišao je kao golja, a vratio se kao “gospodin iz Beča”, vlasnik građevinske firme, čovek koji “okreće milione”.

Na pragu male, stare kuće nabijače, čiji su zidovi bili krivi, a krov mahovinom obrastao, stajala je njegova sestra Ruža. Ruke su joj bile brašnjave, lice izborano od sunca i rada, a kecelja stara i isflekanja. Ali osmeh… osmeh joj je bio širok kao kapija. “Milane, brate moj!” raširila je ruke da ga zagrli. “Neka si ti meni došao, pa makar i u blato. Kuća je mala, ali srce nije tesno.”

Milan se izmakao, tek toliko da ga ne dotakne brašnom po skupom sakou. “Pusti te seljačke fore,” rekao je hladno, gledajući sa gnušanjem u kokoške koje su trčale po dvorištu. “Došao sam da vidim da li ti treba neki dinar, da ne brukaš familiju. Čujem da još uvek ložiš na drva i da nemaš kupatilo. Sramota. Ja imam tri vile sa bazenima, a moja sestra živi kao u srednjem veku.”

Ušao je u kuću. Unutra je mirisalo na pasulj i sveže ispečen hleb. Pod je bio zemljani, prekriven krparama, ali čist. Na zidovima su visile slike dece i unuka. “Sedi, brate, sad će ručak,” rekla je Ruža veselo, ne obazirući se na njegov prezir. “Nismo se videli decenijama. Pusti vile i bazene, pričaj mi kako si ti? Imaš li koga da te dočeka kad dođeš s posla? Imaš li s kim kafu da popiješ?”

Milan je seo na drvenu stolicu, osećajući se kao kralj među prosjacima. “Imam radnike, imam služavke, imam ljude koji rade šta im kažem. To je uspeh, Ružo. A ne ovo tvoje… preživljavanje.” Tada su se vrata naglo otvorila.

Vrata su se širom otvorila i u tu malu sobu od blata uletela je gomila dece, praćena komšijama. Bili su musavi, glasni, u iznošenoj odeći, ali su im lica sijala. Uneli su smeh, miris poljskog cveća i neku neobjašnjivu radost koja je istog trena ispunila svaki ćošak te sirotinjske kuće. Svi su trčali ka Ruži, grlili je, zvali “bako”, iako joj većina nije bila rod.

 

Milan se trgnuo, instinktivno povlačeći noge i štiteći svoje skupo odelo, kao da se plaši da će ga ta radost isprljati. Gledao je te ljude sa visine, mršteći se na buku. Nije navikao na galamu. U njegovim vilama u Beču vladala je savršena, sterilna tišina, prekidana samo zvukom klima uređaja ili zveckanjem skupog escajga kad jede sam.

Ruža je iznela veliki, okrnjeni lonac pasulja i vruću pogaču koja se pušila. Nije bilo dovoljno tanjira za sve, pa su deca jela iz istih zdela, umačući hleb, smejući se i zadirkujući jedni druge. Niko nije gledao u Milana kao u boga. Gledali su ga kao stranca koji zauzima previše mesta na klupi. On je sedeo ukočen, ne pipajući hranu, osećajući se manjim od makovog zrna u toj gužvi.

U tom trenutku, Milan je osetio neku čudnu, hladnu prazninu u grudima, istu onu koju oseća svako veče kad legne u svoj svileni krevet. Da bi sakrio tu nelagodu i pokazao ko je gazda, naglo je izvadio debeli kožni novčanik. Izvukao je svežanj novčanica od po sto evra i bacio ih na sredinu stola, pravo u mrvice hleba.

Žamor je istog trena utihnuo. Deca su prestala da jedu, a komšije su spustile kašike. Svi su gledali u tu gomilu papira koja je vredela više nego cela Ružina kuća. Milan se ispravio, popravio kravatu i rekao nadmeno: “Evo ti, Ružo. Kupi deci meso. Kupi sebi normalan šporet. Sramota me je da gledam kako se mučite. Ja imam, pa delim.”

Ruža je polako, svojim hrapavim, brašnjavim rukama, gurnula novac nazad ka njemu. Nije bilo ljutnje u njenim očima, samo duboko sažaljenje. “Hvala ti, brate,” rekla je mirno, dok je tišina postajala sve teža. “Ali nama ovo ne treba. Ovaj pasulj je sladak jer ga delimo s ljubavlju. A to meso koje bi ti kupio, bilo bi gorko ako se jede u tišini.”

Pogledala ga je pravo u oči i nastavila, glasom koji je drhtao od emocija: “Imaš tri vile, Milane. A imaš li koga da ti kaže ‘laku noć’? Imaš bazene, a da li si se ikad ovako nasmejao? Ti spavaš na svili, a piješ lekove za smirenje. Ja spavam na slamarici, a sanjam anđele jer mi je savest mirna i srce puno. Ti si došao da mi udeliš milostinju, a ne vidiš da si ti taj koji je siromašan.”

Milan je ostao nem. Gledao je u te ljude koji nemaju ništa, a imaju sve ono što on nikad nije mogao da kupi. Gledao je sestru koja je blistala u blatu, dok je on trunuo u zlatu. Ruka mu je zadrhtala. Polako je vratio novac u džep, shvativši da je to samo papir. Prvi put posle trideset godina, veliki gazda iz Beča je zaplakao, tu, pred svima, shvativši da je proćerdao život gradeći kuće, a rušeći dom.